Ако Бог каже: «иди», лукави ће обавезно рећи: «стани». Ако Бог каже: «ћути», непријатељ нашег спасења ће нас обавезно подстицати на благоглагољивост. Он је мајмун, он је церекало, он делује супротно.
Господ је у Рају наредио да људи не једу с дрвета познања. А зли лукавац је рекао: «једите». Христос каже: «једите», «пијте сви», а зли лукавац каже: «немојте јести», «нисте достојни», «треба се дуго и тешко припремати».
Он увек делује тако. Али невоља је у томе што смо усвојили његов начин размишљања и одагнавамо људе од Чаше на основу сумњивих мисли и теорија.
Позовите пријатеље у госте, поставите раскошну трпезу. И сад зaмислите да су гости дошли, скромно су сели на крај столице, оборили су поглед у под, мало су попричали с домаћином. Онда су устали и отишли. Ништа нису појели, ништа нису попили. Ниједну здравицу нису одржали, ниједну песму нису отпевали. Шта је то, ако не велика увреда нанета домаћину?!
Бог за нас сваке недеље поставља трпезу, позива нас на гозбу, каже: «Примите, једите.» А ми долазимо у храм празни и одлазимо празни. Као да немамо грехова. Као да нас се не тичу речи: «Ово је Тело Моје, које се за вас ломи на остављење грехова.»
И још би добро било да свештеници зову, а људи не иду. Не. Људи би ишли, али их свештеници терају. «Ниси спреман,» «Недавно си се причестио,» и друге безумне речи.
Ово није нова болест. То је средњовековни католички чир који се по навици повезује с обрасцем православне благочестивости. Ушао је у ткиво Црквеног Тела пре много векова и за годину дана се не може истерати. Али треба га терати, полако и постепено. Јер не можемо ни да замислимо шта се дешава у дубини нашег срца. То је прави хаос и паклени бездан. Није могуће довести ствари у ред људским напорима. Треба дозволити Христу, Који је једном сишао у пакао, да сиђе у наш сопствени бездан срца како би тамо довео ствари у ред. Иначе ћемо бити осуђени да патимо од незадрживих покрета сопственог развратног срца. Тако оживели вулкан избацује лаву и с тим је бескорисно борити се.
Не слажем се у свему са Шмеманом. Али једну његову тезу сам спреман да окачим као банер на свакој раскрсници. Он је рекао да револуција у Русији не би била могућа, да људи лажним обичајима нису били одвојени од Чаше, него да су се често причешћивали.
***
Из књиге „Мисионарске белешке“
Са руског Марина Тодић
17 / 11 / 2015
Додатак…
Место радње је неименована Црква у којој је владика служио Свету Литургију. О времену када се одиграо догађај о коме је реч из поменуте књиге сазнајемо да је у питању било време поста. Прецизнија временска одредница је тренутак пред Свето Причешће. Обраћање речитог проповедника било је кратко и јасно: „Нека достојни за причешће приступе десно, а они који нису лево“ (Павел Тихомиров, О Крсту Светог Владике Николаја, Света Русија, Београд, 2010, 58). Можемо само претпоставити колико су сви присутни били изненађени и збуњени овим питањем. Резултат је био следећи: од неколико стотина људи, само четворо је стало на десну страну. Сви остали су заузели места са леве стране. Овде бисмо могли да се зауставимо претпостављајући да су у наставку причешћени само они који су стали са десне стране. Међутим, није било тако. Даровити и мудрошћу Господњом задојени владика је још једном показао своју духоносну непредвидивост. Његове речи које су уследиле биле су: „Ето тако, сада нека грешници приђу чаши са Пречистим Телом и Крвљу, а праведници нека не прилазе. Они су ионако безгрешни. Шта ће им Причешће?“ (наведено дело, 59).
Ово је несвакидашње решење за логику гордог ума и сопственог самоистицања. На проверу је овде било постављено срце човеково: да ли је смирено или гордо. Ипак, владикино решење не би требало да нас чуди уколико се сетимо Господњих речи: „Не требају здрави лекара него болесни“ (Мт 9, 12). Прича о митару и фарисеју (Лк 18, 10-14) нас упућује на исти пут. Тај пут није пут занемаривања подвига и одбацивања побожности, већ пут сазнања да ма колико се трудили да живимо хришћански Бога никада не можемо постати достојни. Причешће Телом и Крвљу Христовом није награда за високе домете у моралности, већ дар којим се лечимо од свих немоћи. Овде нема места за осуђивање брата, већ је то простор за сузе над сопственом ништавношћу. Коначни одговор ко ће бити на десној, а ко на левој страни, донеће Царство Небеско (Мт 25, 31-46).
Свештеник
Александар Р. Јевтић
