Слободан Антонић: Стари Брод – култура сећања на Покољ 1941–1945.
18.09.2019.

Оно што 77 година није могла да уради држава, урадила је сада Црква. Хвала Богу да је тако, и камо лепе среће да Црква исто предузме и на другим местима нашег непојмљивог страдања и нашег неопростивог заборава

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Свако ко је видео скулптуре жена и деце како вире из Дрине био је потресен.

Било је то пре недељу дана, када је отворено спомен обележје, с музејом, жртвама епске трагедије на Дрини 1942. године. Тада су усташе поклале или побацале у реку око 6.000 Срба из Источне Босне.

Ово је можда уметнички најуспелији споменик српским новомученицима страдалим у Покољу 1941-1945. Док споменици које је правио Брозов дворски архитекта, Богдан Богдановић, својом апстракцијом и хладноћом публику практично емоционално и не додирују (што је вероватно и био циљ), дотле овај меморијал младог зворничког архитекте Новице Мотике, с 27 скулптура и 39 ликова деце, мајки, девојака и мушкараца у води, не може а да код публике не покрене најдубља осећања ужаса, самилости, туге и молитвене потресености.

Иза овог пројекта меморијализације једног од најстрашнијих места Покоља – меморијализације као лека за нашу колективну амнезију – стоји Српска православна црква, пре свега митрополит дабробосански Хризостом, с двојицом великих добротвора, Спасојем Албијанићем и Миодрагом Давидовићем.

Оно што 77 година није могла да уради држава, урадила је сада Црква. Хвала Богу да је тако, и камо лепе среће да Црква исто предузме и на другим местима нашег непојмљивог страдања и нашег неопростивог заборава.

Трагедију код Старог Брода бивша држава, у име „братства и јединства“, гурнула је у мрак сенилног ништавила. Чак ни пут нису дали да се направи до места страдалништва.

У океану наметнутог ћутања, једино светло место из ког се, тих година, могло сазнати да се Србима на левој обали Дрине 1942. догодило „нешто страшно“, био је документарни роман Момира Крсмановића, из 1983, Тече крвава Дрина (т. 1, т. 2).

Сећам се да сам, као студент, читао ту књигу и веровао да су кошмарне сцене из романа превасходно плод пишчеве уобразиље. Тек доцније сам сазнао да је осмогодишњи Момир, који је пред усташама побегао у брдо изнад села, затекао по повратку у кући распорену мајку. Усташе је нису докрајчиле, па је јадница покушала да врати црева у стомак и зашије се. Није јој било спаса. Као ни шестогодишњем брату Радомиру, кога су црнокошуљаши камама масакрирали.

Крсмановић је материјал за своју књигу сакупљао десет година, трагајући за преживелима и бележећи њихова сведочења. Четврт века доцније појавио се и зборник радова „Заборављени злочин: Стари Брод“ (2008), у коме су исто тако записана сећања преживелих.

Да подсетим, усташе су у пролеће 1942, у оквиру операције „Трио“, кренуле у поход „чишћења“ Источне Босне од Срба. Чишћење је изводила Францетићева Црна легија, попуњена углавном муслиманима с тог терена. Клали су сваког на ког су налетели, па је испред њих настала река избеглица.

На мосту у Вишеграду створио се чеп, те су ужаснути изгнаници кренули дуж Дрине, набујале с пролећа, да траже скеле и чамце како би се пребацили у Србију. Збегове који нису у томе успели стизале би усташе и масакрирале.

Ево карактеристичних сведочења преживелих.

Милош Башовић: „Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис, дочека је на бајонет и право у Дрину. Наста клање… Гледао сам како су ми убијали мајку и млађу браћу. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе”.

Ристо Боровчанин: „Што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи… Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. То је био невјероватан и страшан призор”.

Љубица Планинчић: „Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Усташе нема шта нису радиле, многи су се бацали у Дрину, нису чекали каму, да им очи и џигерице ваде… Најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена

Гојко Драгичевић: „Гледао сам својим очима кад се моја шеснаестогодишња сестра, с још четири другарице, загрлила и скочила у Дрину. И сад ми у сан долази лелек девојака којих су се дочепале усташе“.

Милорад Ћебић: „Гледао сам гроздове девојака које у самртном загрљају скачу у реку. Слика девојачких белих кошуља у мутнозеленој Дрини, попут цвећа на воденом гробу, непрестано ми се враћа у сећање“.

У том крају живи и легенда, о 326 девојака које су се, хватајући се за руке, бациле у Дрину, као и она о оцу и шест кћери, све једна другој до ува, што су загрљени нестали у дубоким таласима.

И ево, најзад, после 77 година, и то страхотно место достојно је обележено. Целокупно руководство Републике Српске – Додик, Цвијановићева, Вишковић, Лукач, Милуновић, Шеранић… – дошло је да се поклони сенима старобродских мученика.

фото: С. Гарић

Председница републике уручила је и Медаљу заслуга за народ: архитекти, двојици добротвора и месном пароху (који је био spritus movens), Драгану Вукотићу.

Необично је што никог од званичника није било из Србије. Као ни сутрадан у Старом Расу, на централној прослави миленијума од првог писаног спомена Рашке епархије и осам векова самосталности СПЦ.

То су неке дипломатске поруке на линији званичан Београд – врх СПЦ које овом приликом не бих да тумачим. Јер, онај потресни споменик из Старог Брода, сви ти пострадали српски новомученици, морају да буду изнад свега и изнад свих наших међусобица.

То је стога што култура сећања на Покољ 1941-1945. за овај народ није нешто узгредно, нешто што може да буде, а и не мора, некакав додатни луксуз нашим животима. Без те културе, наиме, а њу првенствено има да негују држава и Црква, ризикујемо да са својим породицама поново завршимо у некој јами или у масовној гробници.

Да ли су те опасности отклоњене?

Два дана пре откривања старобродског Меморијала, у Сарајеву се судило муслиманским бојовницима за злочин у Чемерном, надомак Илијаша, почињен 1992. године. Тада је тридесетак Срба масакрирано. И док су српски сведоци набрајали имена пострадалих – Здравко Дамјановић нађен је ископаних очију и одсечених ушију, двадесетогодишње сестре Трифковић, Ранка и Радинка, пронађене су полуголе, с траговима иживљавања – у судници је узвикивано „машалах“!?

Такође, недељу дана пре освећења старобродског Меморијала бихаћка полиција забранила је обележавање покоља у Гаравицама (побијено 12.000 Срба и Јевреја). Комеморација је била најављена за 14. септембар, а у образложењу забране апострофирано је „велико присуство страних миграната“ у Бихаћу.

Да то може имати неке везе можда би се још и могло поверовати да власти Бихаћа од српског стратишта, претходно, нису направиле „спортско-рекреативну зону“ у којој се одржавају мотоциклистичке трке.

Треба се сетити и нашег старог знанца, Реуфа Бајровића, који је недавно написао да бошњачку децу треба учити да, када одрасту, „буду до зуба наоружане комшије. Злочин се на крају исплати за злочинца, једино се никада не исплати бити жртва. То је болна истина коју никако да научимо“. Злочин се на крају исплати за злочинца? Наравно, ено Орића коме су некажњени злочини над Србима донели статус бошњачког националног хероја.

Овако се, као што ради Бајровић, заправо пише кад се спрема нови покољ. Томе суштински и служи фантазма о „геноциду у Сребреници“, као и бескрајни наратив о Републици Српској као „геноцидној творевини“.

И док антисрпски шовинизам наоколо буја, званични Београд шаље дипломатске знаке незадовољства СПЦ, док за грађанистички Београд и даље нема тог злочина над Србима због којег би довео у сумњу аксиом да  је „сваки национализам опасан – али, српски је најопаснији“.

Али, шта да се ради, на нама је да чинимо шта можемо. Црква и Република Српска подигле су уметнички изузетан споменик старобродским мученицима. Тај споменик треба видети, за душе страдалих свећу упалити, а за све нас помолити се.

Дакле, када ћемо за Стари Брод?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 17. 9. 2019)