ДУХОВНА ОБНОВА КРОЗ ПОКАЈАЊЕ 

До­ла­зим да вам бу­дем ар­хи­је­реј, вла­ди­ка и слу­га, усрд­ни мо­ли­тве­ник пред Бо­гом. Зна­мо и осје­ћа­мо да су ва­ши по­гле­ди сил­но упр­ти у на­шу ма­лен­кост, и уши ва­ше на­прег­ну­те, са же­љом да ви­ди­те и да чу­је­те шта ће­мо вам ре­ћи и по­ру­чи­ти да­нас и су­тра. Исто та­ко зна­мо да су ва­ша на­да­ња и оче­ки­ва­ња ве­ли­ка. И с пра­вом, јер ви и ова ми­тро­по­ли­ја сте уви­јек има­ли ми­тро­по­ли­те ве­ли­ка­не на­ше исто­ри­је и на­ше Цр­кве. За­то дрх­ти­мо пред ве­ли­ким те­ре­том од­го­вор­но­сти ко­ју пре­у­зи­ма­мо, и стре­пи­мо да мо­жда не­ће­мо би­ти до­стој­ни ва­ших оче­ки­ва­ња, или ве­ли­чи­не на­ших пред­ход­ни­ка ко­ји­ма се ди­ви­мо и кла­ња­мо.

По­треб­не су нам ва­ше мо­ли­тве и мо­ље­ња. Мо­ли­те се за нас, да вам бу­де­мо као не­ка­да Мој­си­је Изра­иљ­ском на­ро­ду у Егип­ту: пред Бо­гом сми­рен и Ње­гов слу­га, а пред љу­ди­ма и раз­бо­рит и хра­бар, Бо­га и вас до­сто­јан.

Зна­мо и осје­ћа­мо, да су с на­ма и ме­ђу на­ма ду­хов­но при­сут­ни и на­ши ве­ли­ки и слав­ни прет­ход­ни­ци, да они слу­ша­ју ове рије­чи на­ше, и осје­ћа­ју ва­ша ср­ца и мо­ли­тве. И они ће нам као и ви би­ти свје­до­ци пред Бо­гом. Као и сви ми, бра­ћо и се­стре, и они су за­бри­ну­ти ста­њем на­шег срп­ског пра­во­слав­ног на­ро­да. Из сва­ко­днев­них раз­го­во­ра са љу­ди­ма кон­ста­ту­је­мо ка­ко ста­ње на­шег на­ро­да ни­је до­бро. Ни­је до­бро са­мо кон­ста­то­ва­ти и ја­ди­ко­ва­ти, већ се мо­ра од­мах и нео­д­ло­жно чи­ни­ти што је по­треб­но да би се то ста­ње из­ми­је­ни­ло на бо­ље. Сва­ка из­мје­на на бо­ље, сва­ко по­пра­вља­ње на­род­не си­ту­а­ци­је мо­же би­ти са­мо по­ка­ја­њем, од­но­сно ми­је­ња­њем на­чи­на ми­шље­ња и раз­ми­шља­ња.

Под­сје­ти­мо се ка­ко сва Ју­деј­ска зе­мља и Је­ру­са­ли­мља­ни до­ла­жаху све­том Јо­ва­ну Кр­сти­те­љу на ри­је­ку Јор­дан, и он им го­во­ра­ше: По­кај­те се, и вје­руј­те у Је­ван­ђе­ље. Али, то ни­је по­ру­ка са­мо јед­ног вре­ме­на – то је по­ру­ка свих вре­ме­на и свих ви­је­ко­ва. За­пра­во, тре­ба ове ри­је­чи све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља да чу­је­мо као да их он на­ма лич­но го­во­ри. На­ма као на­ро­ду, да­нас и од­мах, нео­п­ход­но је по­треб­на ду­хов­на об­но­ва кроз по­ка­ја­ње и над­град­ња вје­ре у Је­ван­ђе­ље Хри­сто­во. Са­мо та­ко ће­мо об­но­ви­ти наш хри­шћан­ски и све­то­сав­ски иден­ти­тет, иден­ти­тет ко­ји је кра­сио наш на­род кроз ви­је­ко­ве, кроз на­шу ду­гу и слав­ну исто­ри­ју.

Ми­је­ња­њем на­шег ра­ци­о­на­ли­стич­ког и при­зем­ног ми­шље­ња за­до­би­ће­мо, бла­го­да­ћу Ду­ха Све­то­га, ум Хри­стов, а то и је­сте крај­њи циљ сва­ког хри­шћа­ни­на. Ду­хов­на об­но­ва кроз по­ка­ја­ње не зна­чи бје­жа­ње од се­бе са­мо­га, већ су­о­ча­ва­ње са со­бом и ми­је­ња­ње се­бе са­мо­га и све­га око се­бе. Овим се по­себ­но ви­ди бла­го­слов Бож­ји, ко­ји је Бог дао чо­вје­ку да бу­де украс цје­ло­куп­ног ство­ре­ног сви­је­та. Ње­гош то на свој на­чин опје­ва­ва у “Лу­чи ми­кро­ко­зма”; то је исто­вре­ме­но оно што је као за­вјет оста­вио све­ти вла­ди­ка Ни­ко­лај Жич­ки и Охрид­ски, ре­кав­ши: Да се обо­жи­мо, и све­то умно­жи­мо, али прет­ход­но да се сло­жи­мо. “Оче, мо­лим Те да сви јед­но бу­ду, као Ти, Оче, што Си у Ме­ни, и Ја у Те­би, да и они у на­ма јед­но бу­ду”, мо­ли се Го­спод Исус Хри­стос при­је свог стра­да­ња. И ја мо­лим Ње­га, Оца мо­ли­тве, да бла­го­сло­ви наш на­род Срп­ски сло­гом и је­дин­ством. И вас, бра­ћо и се­стре, мо­лим и пре­кли­њем да се сло­жи­мо и ује­ди­ни­мо за­рад на­шег до­бра и оп­стан­ка. Раз­ми­шља­ти дру­га­чи­је и има­ти дру­га­чи­ји из­бор или опре­дје­ље­ње не би смје­ло би­ти смет­ња на­шем на­ци­о­нал­ном је­дин­ству. На­про­тив, у раз­ли­чи­то­сти­ма ми­сли и иде­ја и њи­хо­вом су­о­ча­ва­њу кри­ста­ли­шу се за­јед­нич­ке ври­јед­но­сти. Не до­пу­сти­мо да нас на­ше су­је­те и лич­ни ин­те­ре­си сва­ђа­ју, за­ва­ђа­ју и ди­је­ле.

Не би­вај­мо жр­тве ин­те­ре­са дру­гих. Не­ма ни­ти мо­же би­ти ве­ћег или ве­ћих ин­те­ре­са, од на­род­ног ин­те­ре­са. Ово су им­пе­ра­ти­ви на­ше са­да­шњо­сти, и биће несумњиви знаци да је срп­ски на­ро­д пот­пу­но свје­стан сво­је исто­риј­ске од­го­вор­но­сти. Без ду­хов­не об­но­ве, без обо­же­ња и умно­же­ња не­ма бу­дућ­но­сти ни­ти на­ро­да, ни­ти Цр­кве. Не­ка сва­ко од нас пре­ма сво­јој са­вје­сти од­го­во­ри на ова три за­дат­ка, да се сло­жи­мо, обо­жи­мо и ако Бог да умно­жи­мо.

Митрополит Дабро-босански Хризостом

(Објављено у часопису Соко, 31-32, децембар 2018. године)

Tweet