Митрополит Хризостом одржао предавање у Андрићграду
23.12.2017.

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом посјетио је синоћ Андрићград и на позив свештенства, у пуној сали вјерника из Вишеграда и са стране, одржао предавање поводом предстојећих празника на тему: „Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења“.

Митрополит је истакао да је човјеково суштинско и егзистенцијално питање, питање спасења, односно враћање из одвојености од Бога у заједништво са њим. „Спасење је човјекова потреба да се спаси од вјечног нестајања и ништавила. Питање спасења је истовремено и питање вјере, а исто тако и питање земаљског живота“, рекао је Mитрополит Хризостом на предавању.

После предавања Митрополит је одговарао на питања присутних, а по завршетку истих, захвалио се свима на доласку и пажњи.

Прије предавања Митрополит је посјетио храм Св. цара Лазара и у институту „Иво Андрић“ у Андрићграду се сусрео са проф. Емиром Немањом Кустурицом и његовим сарадницима, разговаравши том приликом о многим питањима везаним за Андрићград и Вишеград, а све у циљу унапређења сарадње и остварењу добрих и корисних идејних решења.

Захваљујемо се Митрополиту на доласку, на ријечима поуке и исказаној љубави, као и свим нашим парохијанима који су присуствовали предавању у великом броју. Захвалност дугујемо и Андрићграду који нам увијек помаже у оквиру својих „ресурса“ са којима располаже.

Видео снимак, као и текст предавања можете погледати у прилогу.

__________________

СПЦ Вишеград

Прилог:

РОЂЕЊЕ БОГОЧОВЈЕКА ХРИСТА И ТАЈНА СПАСЕЊА

Ево нас у претпразништву великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, односно Божића, празника РАДОСТИ и ВЕСЕЉА ЦРКВЕ БОЖИЈЕ, ЧИТАВОГ СВИЈЕТА, ПОРОДИЦЕ И СВАКОГ СТВОРЕЊА!
Божић је примарно ПРАЗНИК ОВАПЛОЋЕНЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ!
Шта значи ОВАПЛОЋЕЊА ЉУБАВ БОЖИЈА?  То значи да се Бог, који је апсолутна ЉУБАВ,  у једном историјском тренутку оваплотио – примио на себе плот, тј. људско тијело,  у утроби Пресвете Дијеве Марије. Да не би неко погрешно помислио да се Сав Бог – Пресвета Тројица оваплотила, одмах треба да констатујемо и утврдимо да се Друго Лице Пресвете Тројице – Бог  РИЈЕЧ (Логос)- Љубав Божија,  обукао у тијело (оваплотио) и постао ЧОВЈЕК, односно Богочовјек Исус Христос.
Та оваплоћена Љубав божија родила се у времену и простору, унизивши саму-себе до те мјере да се нађе као обичан човјек међу људима и у реалном свијету. Свети апостол и јеванђелист Јован о томе каже: “ И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн.1,14) Дакле, Логос који постаде тијело “настани се међу нама“ у потпуно реалном свијету – а не у неком виртуалном свијету. Управо је претпразништво Божића прилика да се  ПОТСЈЕТИМО на тај чудесни и непоновљиви догађај у историји свијета.
Дозволите, да се на почетку овог нашег предавања захвалимо високопречасним и пречасним оцима свештеницима Вишеградским, а посебно оцу Средоју Андрићу, на организацији овог предавања, а потом и  на позиву да одржимо ово предавање.
А сада ћемо се потсјетити на два историјска догађаја, а која се односе на Тајну Спасења, о којој ћемо у наставку говорити.  Први догађај десио се у првој половини првог вијека послије Христа у Филипима, Грчка. То је град у који је проповјед о Исусу Христу, рођеном, распетом, умрлом, у гроб положеном  и васкрслом спаситељу човијека и свијета,  по први пут стигла у Европу. Филипи су  град на истоку Егејске Македоније.
У овај древни град, који носи име по Филипу македонском, божијим руковођењем стигао је св. ап. Павле у пратњи  његовог ученика Силе. Њиховом ријечју и чудима,  која су чинили, многи Филипљани повјеровали су у Христа Господа. То је био разлог да их градске старјешине ухапсе и ставе у тамницу.  И док су се у тамници Богу молили десио се силан земљотрес који је порушио зидове тамнице. Римски стражар видјевши шта се догодило и помисливши да су сви сужњи побјегли одлучи да се одмах убије. Међутим, св. ап. Павле спријечи га у томе говорећи:“ не чини себи зла никаква, јер смо ми сви овдје“ (Дјел. ап. 16, 28). Изненађен стражар их упита:“Господо, шта ми треба чинити да се СПАСЕМ?“ (Дјел. ап. 16, 30).
Да ли смо ми у потпуности разујели шта је упитао, односно, затражио римски стражар, који се нашао у епицентру великог земљотреса, порушеног затвора и међу ослобођеним затвореницима? Умјесто да као државни чиновник пита: људи, шта да радим?, он се обраћа затвореницима у оковима  Павлу и Сили и пита их: господо, шта да чиним да се спасем? ДА СЕ СПАСЕМ?! – од кога,  или од чега да се спаси римски сражар? Од овакве тренутне опасности? Или, од нечега другог? Или је, можда, римски стражар поставио питање о нечему сасвим другом? Да! Управо тако. Он је поставио суштинско и  егзистенцијално питање – како да се човјек спаси?
Исто то и вјечно питање – како да се спасим?, вијковима и миленијумима, постављају милиони и мулиони хришћана, али не само хришћана, већ  и припадници других религија и вјера. Сам римски стражат о којем је ријеч био је многобожац.  Даноноћно монаси питају своје духовнике: како да се спасемо? Ово  питање одвело је и још одводи милионе људи у пустиње, у најтеже облике подвижништва и у тотално одрицање од себе-самих и свега у свијету који их окружује.  Дакле, спасење је нешто што се мора освојити, постићи, односно повратити.  А то је враћање из смртности у бесмртност, из трулежности у нетрулежност, из одвоједности од Бога у заједницу са Богом. Спасење је изворна потреба човјека -слике и прилике божије- да се спаси од, данас би могли рећи, “црне рупе“ вјечног нестајања и ништавила. Притом, човјек је свјестан, зна и осјећа, да он треба да постоји, да јесте и да досегне вриједност, божанску вриједност постојања. Зато се и води трајна духовна борба од искона до дана данашњега.
На постављено питање “ шта да чиним да се спасем?“  св. ап. Павле једноставно одговари римском чувару: “вјеруј у Господа Исуса  и спашћеш се ти и сав дом твој“ (Дел. ап. 16, 31)
5. маја 1945. године, дакле након деветнест и по вијекова од поменутог догађаја у Филипима, нешто слично десило се у злогласном нацистичком логору  Маутхаузену, у Аустрији. Умјесто разорног земљотреса  у Маутхаузену десила се побједа савезника у Европи над њемачким нацистима и њиховим савезницима. Сви чувари логора,  СС-овици и њихови помагачи разбјежали су се куд који, спасавајући своје голе животе,  а из просторија мучилишта измиљели су живи костури. И док су у отворени и од стражара и мучитеља напуштени логор смрти улазили ослободиоци Европе, а самим тим и несрећне Њемачке живи костури љубили су им војничке цокуле и руке. Официри и војници бранили су им и молили их да то не чине. Између живих костура подигао се тешко болесни логораш француски бискуп Вињерон и поздравио ослободиоце рекавши:  “ Бог вас благословио,  спаситељи наши! Ви у срцу носите мир, а у рукама златно сунце слободе“ (види у: Молитва за Прохора од Миће Миловановића, стр.308)
Из ова два наведена примјера Филипа и Маутхаузена можемо разумјети и закључити да је  питање спасења, истовремено, питање вјере, али исто тако и питање овоземаљског живота, – живота којем је смисао и значај дао сам Богочовјек Исус Христос. Опасна је и сасвим погрешна теорија  оних који презиру овај свијет. Ми правослани хришћани, Богу хвала, научени од самог Господа знамо и учимо да “Бог тако завоље свијет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. (Јер) Бог не посла Бога Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега“ (Јн.3, 16-17)   У овај и овакав свијет дошао је Богочовјек Исус Христос да га освети и спаси. Своје ученике посла је, дакле и нас – њихове наследнике, да га увијек и непрестано освећујемо. Ускоро ћемо имати освећење ВОДА, даке свих ВОДА, а не само воде. А шта то значи? То значи да ћемо кроз свету тајну освећења ВОДА осветити читав свијети – земљу, небо и поднебесје. Господ је дошао на ријеку Јордан и своји силаском у ову ријеку осветио ПРОРОДУ ВОДА, а ради освећења и спасења свијета којег Бог видје да је ДОБРО!
У историјском, али и антрополошком контексту ослободиоци Европе били су спаситељи хиљада и милиона људских живота, који су даноноћно бацани у крематоријуме, мучени свакојаким мукама и убијани на сваком кораку. Дакле, справом их је поменути бискуп назвао спаситељима, јер они су спаситељ продужен кроз вијекове. И као што је дао нама свештенству благослов и благодат да Његовом божанском силом светимо и освећујемо свијет и чинимо га благодаћу божијом нетрулежним, тако исто је и благословио  Мојсија да спаси Јеврејски народ од мисираца (египћана), и савезнике да спасу Европу и свијет од зла нацизма и свих пратећих  зала.
Да би у потпуности разумјели ТАЈНУ великог празника Божића било је потребно појаснити суштину и смисао ТАЈНЕ СПАСЕЊА и закључити да то није једносмјеран правац како врло често закључујемо.
Врло блиска спасењу по зачењу су и именице: ИЗБАВЉЕЊЕ, од којег долази ријеч Избавитељ. Затим, ИСКУПЉЕЊЕ од којег долази именица Искупитељ.  Не размишљајући увијек о акривији реченог, ова три синонима врло често користимо без разликовања значења, а што је велика грешка. Наш језик, премда теолошки  сиромашан,  довољно је богат да можемо и да морамо правити разлику између значења Спасење, Избављење и Искупљење. Избавити, односно Искупити некога не значи, аутоматски, и спасти некога. Спасти значи завршити један процес, довести га до краја. Спасење значи завршену, односно свршену радњу, док избављење или искупљење отвара  могућност спасења, односно потенцију да се неко или нешто спаси.
Рођење Богочовјека Исуса Христа СПАСИТЕЉА СВИЈЕТА је историјски догађај, који није само записан или описан у јевађељима већ и у ондашњим римским хроникама. Богочовјек Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском. Историјски контекст његовог рођења је следећи.
Радио се у вријеме првог римског цара Августа, односно у Римској царевини, која је замјенила несрећну Римску Репблику, која се преко сто година борила сама са собом. Управо у тој и таквој Римској Републици философи и пјесници римски говорили су: “ само, уколико  би се Бог сам оваплотио, могао би спасти свијет“. Не случајно, напротив, промислом божијим, 27. године прије рођења Богочовјека Исуса Христа дешавају се ове суштинске промјене у Риму, – промјене које ће припремити човјечанство за дочек Исуса Христа. Римска ЦАРЕВИНА, а не неки други облик владавине,  била је државно-правно окружење у којем се родио Богочовјек Исус Христос.  ПРВИ Римски Цар – Цезар Агвуст, мудри, храбри и веома напредни цар, примислом божијем био је удостојен да се управо за вријеме његовог закона PAX ROMANA (РИМСКОГ МИРА) роди онај који је МИР БОЖАНСКИ, ОНАЈ који доноси БОЖАНСКИ МИР у Римску Империју.
Ко је био овај толико значајни цар Август у вријеме којег се родио Небески Цар  – Богочовјек Исус Христос? Цар Август био је усвојени син Јулија Цезара. Рођен је 23. септембра 63. године прије Христа у Риму. Био је, као што рекох,  ПРВИ Римски цар и мудро је владао огромном Римском Империјом (Царевином) од 27. године прије Христа до 14. године послије Христа. Укупно 37 година што је за ондашње, а зашто не рећи и данашње римске прилике, уистину дуг период владања. Његово лично име било је Гај Октавије. Јулије Цезар га је усвојио. Заправо он је био унук његове сестре Јулије. Дакле, Август је био пранећак Јулија Цезара.  Његовом основном и личном имену придодао је име Јулија Цезара.   Римски Сенат га је 27. године прије Христа прогласио Августом, а што значи УЗВИШЕНИ. У историји је дакле познат као Гај Јулије Цезар Октавије Август.  Умро је 19. августа 14. године послије Христа у Ноли код Напуља.
Свети апостол и Јеванђелист Лука помиње Цезара Августа у контексту рођења Богочовјека  Исуса Христа и каже: “ У то вријеме, пак, изиђе заповјест од ћесара Августа да се препише сав свијет. Ово је био први пријепис за владања Киринова Сиријом“ (Лк. 2, 1-2) Ово је Вуков превод, који је, нажалост,  као што можете закључити, поприлично нејасан и нетачан. Исправан и тачан превод који је урадила Комисија наше Цркве гласи: “А у дане оне  изиђе заповјест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом“.
Треба одмах констатовати да  јеванђелске ријечи “а у дане оне“ написане су у контексту чудесних зачећа св. Јована Кристеља и Господа Исуса Христа, те рођења св. Јована Крститеља.  Година пописа становништа се не помиње, већ се каже “у дане оне“ изиђе заповјест од ћесара Августа.
Историчари, као и тумачи Светог писма, слажу се да се попис становништва десио 4-5 године прије Христовог рођења. Ако је то тако, а јесте, онда се суочавамо са једним другим проблемом, а то је, када је и како почело рачунање времена од Христа. О овом проблему расправљало се и на Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године када се вријеме рачунало од године доласка цара Диоклецијана на трон Римске империје. Да би се овај проблем ријешио било је потребно да то крене из Рима – центра Империје, дакле од папе.
Током 6. вијека у  Риму је живио један образован монах по имену Дионисије. Био је игуман једног манастира у Риму. У историји је познат као Дионисије Мали. Бавио се хронологијом рођења Исуса Христа, односно почетком рачунања времена од Исуса Христа, односно “нове ере“ како се то колоквијално каже изван Цркве. Он је творац израза ANNO DOMINI, тј. ГОДИНЕ ГОСПОЊЕ.
532. године, један од папиних савјетника по имену Бонифације, затражио је од Дионисија Малог да спроведе у дјело одлуку Никејског сабора (325) по питању рачунања времена. Након дугог рада на  овом питању он је папи предложио да граничник рачунања времена – по ЕРАМА – тј. по дугим периодима, буде рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Тако је вријеме прије Христа вријеме, односно ЕРА  старога свијета, односно Старог завјет, а вријеме послије рођења Исуса Христа је ЕРА новог свијета,  односно Новог завјета. Међутим, он се није базарио на јеврејском рачунању времена, већ као прави римљанин  ослонио се на римску традицију која је вријеме рачаунала од  оснивање вјечног града Рима.

Очигледно је, и у томе се сви слажу,  да је Дионисије Мали, творац израза Anno Domini (ГОДИНЕ ГОСПОДЊЕ) и поред свега што је учинио у хронологији рођења Исуса Христа, погрјешио за неколико година. Благодарећи његовом приједлогу и објашњењима истог,  папа је одлучио и благословио да се са  1. јануаром 754. године од оснивања Рима, отпочне рачунањевремена од рођења Исуса Христа, односно НОВЕ ЕРЕ. Дакле,  Дионисије мали је  израчунао да је од оснивања Рима до рођења Исуса Христа протекло 753 године. Са 1. јануаром 754. године почиње ПРВА  “ANNO DOMINI“. Очигледно је да се управо у овом детаљу крије та грешка, односно године од оснивања Рима и године пописа становништа.

Да је то тако потврђује нам свети јеванђелист Матеј у свом јеванђељу. Он пише: “А кад се роди Исус у Витлејему Јудејском, за вријеме цара Ирода, а то дођу мудраци од истока у Јерусалим и кажу: гдје је цар Јудејски што се роди? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.“(Мт.2,1-2)  Ко је, пак, тај цар Ирод који је  владао Јудејом у вријеме рођења Исуса Христа, који кад чу оваква питања уплаши се, али и сав народ са њим? Ово је врло важно да подробно испитамо и запамтимо јер је Ирод као и Понтијски Пилат неславно ушао у историју Богочовјека Исуса Христа, али и нас хришћана.
Наиме,  Ирод Велики, како је препознатљив у историји,  био је ИДУМЕЈАЦ, син намјесника Идумеје Антипатера. Његово име значи – онај  који је против оца. (интересантно да има грчко име). Антипатер био је поуздани римски вазал и савезник у борбама на истоку, прије свега противу Јудеја. Ирод Велики је рођен 73. године прије Христа. Римски сенат га је због очевих заслуга, али и његове оданости окупаторима,  именовао  за вазалског краља Јудеје 40. године прије Христа. Посебно се истако у борбама (39-37) против Хасмонејаца, односно династије коју је основао и утврдио Симон Макавејац.  Хасмонејска краљевина била је независна и слободна Јеврејска држава од 140-37. године прије Христа.  Да би колико-толико као идемејац имао легитимит на трону поражених Макавејаца – Хасмонеја оженио се хасмонејском принцезом Маријамном. Прихватио је грчко-римску културу, као и неке елементе грчко-римског многобоштва. Из латентног страха од јеврејске завјере наредио је да буду убијени његова супруга Маријам и њихова два сина.
Оно што нас посебно интересује јесте његова реакција на вијест да се родио ХРИСТОС ЦАР ЈУДЕЈСКИ. Чувши ову вијест сав се успаничио и препао за свој положај и живот. Успаничен позвао је к себи првосвештенике и јудејске књижевнике да их упита  “гдје ће се Христос родити?“ (Мт.2, 4)  Сазнавши од њих да ће се, по пророцима, Христос родити у Витлејему Јудејском, он “тајно дозва мудраце и испитавши их кад се појавила свијезда, посла их у Витлејем  рекавши им “идите и распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним“.
Божанском интервенцијом, којом су преко звијезде доведени до Витлејема, мудраци другим путем отидоше на исток и не обавјестише Ирода о дјетету, којега нађоше повијеног како лежи у јаслама, коме се поклонише и дарове (злато, тамјан и смирну) принесоше. Исти јеванђелист констатује и каже: “кад видје (Ирод) да су га мудраци преварили, разгњеви се врло и посла (војску) те побише сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој  од двије године  и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца“ (Мт. 2,16) Ово су за нас веома битни детаљи како би могли поближе исправити грешку коју је Дионисије Мали направио у одређивању године рођења Исуса Христа (753/54 од оснивања Рима).
Ако је од појаве звијезде на истоку прошло двије године од њихова доласка у Јерусалим, с једне стране,   те историјског догађаја иродовог злочина над недужном и невином дјецом Витлејемском  како би међу њима убио рођеног цара Јудејског, и чињенице да је Ирод Велики умро послије почињеног злочина у Витлејему,  више је него јасно да је Дионисије Мали увелико погрјешио. Заправо Христос је рођен од 3 до 4 године година прије Иродове смрти.
Још више нас изненађује грешка Дионисија Малог имајући у виду чињеницу да св. ап. и јеванђелист Матеј подробно пише и каже: “А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту и рече: устани,  узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву, јер су помрли они који су тражили душу дјетета. А он уставши, узе дијете и матер његову и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји умјесто Ирода оца његова, побоја се онамо ићи, него, примивши у сну заповијест отиде у крајеве галилејске. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати“ (Мт.2,19-23).  Дакле, Господ Исус Христос се родио у врије управљања Римском Империјом цара Гаја Јулија Цезара Октавија Авуста, Јудејом вазалног краља Ирода Великог и у вријеме општег пописа становништва Римске Империје.
Сада нашу пажњу усмјеримо на библијско-теолошки контекст  Рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Прије свега,  потребно је да се потсјетимо на старозавјетне  најаве рођења Спаситеља свијета. Прво, сам Бог у врту Едемском након кажњавања змије због њеног лукавства којим је преварила Еву, а Ева Адама,  говори о СЈЕМЕНУ женином које ће стајати на глави змијиној, а она ће га за пету уједати. То је прва најава рођења Спаситеља, или протојеванђеље. Скором па сви пророци Старог завјета говоре о доласку Спаситеља, али ниједан није тако јасан као свети пророк Исаија, којега многи називају “старозавјетним јеванђелистом“. Ево шта он каже:
“Ево дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил“ (Ис. 7, 14) Он управо говори о СЈЕМЕНУ ЖЕНИНОМ, а што је озбиљно изненадило седамдесеторицу преводиоца Светог писма Старог завјета. Наиме, њима је као добрим познаваоцима старозавјетног  морала и закона засметало синтагма “да (ће) дјевојка затрудњети и родити сина“. Они су сматрали да се ради и текстуалној грјешци  због чега они хтједоше да именицу “дјевојка“ замјене са изразом “млада жена“. Али, је,  по њиховом свједочанству,  реаговао анђео господњи и наредио: не! него нека остане тако како пише -“дјевојка“.
И кад дође вријеме да се испуни оно што бијеше тајном од постања свијета, Бог услиша молитву старих бездјетних супружника Јоакима и Ане и у старости њиховој дарова им женско дијете којем они надјенуше име Марија и које они завјетоваше Богу.  У контексту тога одведоше је у храм Господњи и посветише је Богу на начин да служи Господу у  храму Господњег, у светињи Господњој. Заправо њен боравак и служење у светињи Господњој послужио је за припрему њене  утроба за Господа све до момента када анђео Господњи приступи к њој и рече: “ радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. …….. И ево затрудњећеш и родићеш сина и надјени ми име Исус.“
Изненађена и уплашена од свега што слушаше Марија упита: “како ће то бити кад ја не знам за мужа?“. На ово сасвим логично и храбро питање, анђео Господњи рече: “дух свети доћи ће на тебе и сила највиша осјениће те. Зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се син божији“ (Лк.28 – 35). Ово је моменат оваплоћења Логоса у припремљеној и освећеној утроби Пресвете Богородице. Ово је моменат оног  СЈЕМЕНА ЖЕНИНА, тајне, која је била сакривена од постања свијета. Тајна  ОСЈЕЊЕЊА НАЈВИШЕ СИЛЕ.  Дјевичанска утроба о којој говораше св. пророк Исаија  постаје утроба оваплоћења СИНА БОЖИЈЕГ – Спаситеља свијета и човјека, – Спаситеља којег ће видјети “народ који ходи у тами, као видјело велико!“ Онима, пак,   који сједе у  смртној сјени (многобошци) засвјетлиће као видјело“ (Ис. 9, 2)
И кад дође вријеме праведни Јосиф заједно са Маријом крену из Назарета у Јудеју дио земље која је припала Јуди – пра претку Давидовом. Он иде да се попише у земљи својих праотаца. И дошавши у Витлејем град Давидов не нађе мјеста у витлејемским гостионицама да се смјесте, већ би приморан да се смјесте у једну од околних пећина у којима су чобани затварали стоку преко дана и у вријеме невремена. Управо, у оваквим приликама и околностима родио се Спаситељ свијета Богочовјек Исус Христос. А шта се потом десило слушаћемо за неколико дана током Божића и цијенимо да није потребно да се сада задржавамо на томе.
Оно што треба да подвучемо јесте:
1. да анђео Господњи рођеног у Витлејему Јудејском  Исуса Христа назима СПАСИТЕЉЕМ. Анђео рече пастирима: “ не бојте се! …..Јављам вам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас (Спаситељ), који је Христос Господ у граду Давидову“ (Лк.2,10-11).
2. да мудраци са истока траже “цара Израиљева, који се роди“. Он јесте Цар Израиљев, прије свега јер је “син Давидов“, тј. потјече из сјемена Давидова, али Он је Цар Израљев у духовном и моралном значењу те ријечи!
3. Да се Он будући и Син Божији и Син човјечији и цар Израиљев роди у једној обичној витлејемској пећини. Тиме Он показа апсолутну смиреност и понизност.
4. Ово наше предавање закључињемо оним што свети Јован Богослов нама откри пишући: “У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог. Он (Логос=Ријеч) бјеше у почетку у Бог. Све кроз њега (Логоса) постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. ………… Бјеше свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише………… И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“……
5. да се сваки човјек може спасти поновним рођењем у Христу Исусу кроз свету тајну крштења и кроз потпуно и цјеловито – сав свој живот- наше предавање Христу Богу -Богочовјеку- Исус Христу.
6. у причу о драгосјеном бисеру Спасите је објаснио како се свако од нас може спасти. (Наиме, један човјек крену да нађе драгоцјени бисер. И кад га нађе и видје колико је тај драгоцјени бисер скуп, врати се дому своме и продаде све своје имање и врати се да га купи. Тај ДРАГОЦЈЕНИ БИСЕР је управо сам Исус Христос-СПАСИТЕЉ. Шта су урадили Свети Антоније и Свети отац Николај кога смо прославили прије неколико дана.  Продадоше сва своја имања, иако су били јако богати, продадоше све и подјелише сиромасима овога свијета и отидоше за Христом – Драгоцјеним бисером њихова живота. СПАСЕЊЕ ЗНАЧИ ИМАТИ ПУНОЋУ ЖИВОТА. “ Ко има Исуса има живот вјечни, ко нема Исуса, нема живота у себи“

Хвала вам на пажњи и желим Вам срећне и благословене Божићне, Новогодишње и Богојављенске празнике.

Вишеград, 22. 12. 2017.
Митрополит Хризостом, с.р.