Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Прича о багаташу и убогом Лазару

ТЕКСТ ЈЕВАНЂЕЉА и БЕСЕДА

19. Човјек неки пак бјеше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се.

20. А бијаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовијем вратима гнојав,

21. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; још и пси долажаху и лизаху гној његов.

22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богати, и закопаше га.

23. И у паклу кад бјеше у мукама подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову,

24. И повикавши рече: оче Аврааме! смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста својега, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену.

25. А Авраам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш.

26. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.

27. Тада рече: молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мојега,

28. Јер имам пет браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења.

29. Рече му Авраам: они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.

30. А он рече: не, оче Аврааме! него ако им дође ко из мртвијех покајаће се.

31. А Авраам рече му: ако не слушају Мојсија и пророка, да ко и из мртвијех устане неће вјеровати.
______________

Данашње Јеванђеље, ако смо пажљиво слушали, доноси причу о богаташу и убогом Лазару. Намерно кажем – ако смо пажљиво слушали, јер често пута, могу слободно рећи, преспавамо читање Светог Јеванђеља. Док сам био ђак један свештеник ме је покадкад питао: А о чему је било данашње Јеванђеље, па да му препричам? Наравно, питао ме је јер је видио да сам преспавао његово читање, односно да сам негде са мислима био одлутао – нисам слушао... То се често дешава онима који су на Светој Литургији. Неки мисле да је довољно само да буду у светом храму за време Литургије, неки да треба помало да пјевуше, неки мисле само да се причесте итд...али битно је, наравно, поред свега тога саслушати и Свето Јеванђеље и касније мало о томе размишљати. Јер Јеванђеље није моја реч – то је реч Христова, а ако Христа нећемо слушати кога ћемо онда? Кад пажљиво саслушамо Јеванђеље – негде ћемо се пронаћи, па ћемо се анализирати, преиспитати, кориговати... Ако га не саслушамо – направили смо пропуст. Не говорим ја вама ово да бих вас кристиковао јер сам видио да сте непажљиви, него знам да засигурно понекад јесмо такви. Ја ово говорим вама, али и сам себе опомињем са овим.

На овакво размиљање подстакле су ме речи из овог Јеванђеља када је отац Аврам са Лазарем у наручју рекао богатом за његову браћу: Они имају Мојсија и пророке – нека њих слушају. Не треба им да долази Лазар са оног света да би се уверили – ту су речи Мојсијеве и пророчке, ко хоће да верује и они су довољни. А богаташ из пакла одговара Авраму: Не оче Авраме, него ако им неко дође из мртвих покајаће се! Е ту је наш проблем, проблем човека који увек тражи неку посебну Божију интервенцију, неки посебан Божански сигнал да би се преобратио. А Христос нам преко Аврама и преко Јеванђеља саопштава: Не мора вам долазити Лазар са оног света да би веровали у живот вечни.Не морају вам у снове долазити покојни отац и мајка да би се сетили да им свећу прислужите и молитву узнесете. Можете се тога и чешће сетити. Не треба вам страдање да би вас обратило на покајање. Ово се односи нарочито на нас Србе. Не треба вам неслога – кад је боља слога. Не треба вам мржња кад је боља љубав. Не треба вам рат да би знали ценити мир - Христос и данас говори целом свету. Не треба вам болест да би схватили да болесном треба помоћи. Не треба вам самоћа у старости да би схватили да сте требали рађати децу у младости, јер још у Старом Завету Бог је рекао: „Рађајте се и множите и напуните земљу.“ Али џаба, забадава. Ми заборавимо на Бога и тек кад дођемо у страдање, кад нема излаза онда се сетимо Бога. И тако је најчешће, баш као и у овој причи. Кад је богаташ дошао у страдање – онда се сетио да је грешио, а није слушао ни Мојсија ни пророке. Потребно је дакле да саслушамо Свето Јеванђеље, да се преиспитамо и да се променимо на боље. Да не чекамо муку да би дошли у цркву.

Ми свештеници, ево стојимо на овом месту, окренути ка вама баш као учитељи у разреду. Ми видимо колико су неки наши парохијани направили неоправданих изостанака са Литургије због свог верског несташлука, баш као и деца у школи. Али ми нисмо судије. Ја лично волим све људе, као што и Христос све нас воли, и оне који су ту и оне који нису, али ће их приупитати кад се појаве пред Њим: Јеси ли ти крштен? А он ће рећи: Јесам! А где си ти био на Литургијским часовима кад се Причешће делило мом народу? А сви такви ће рећи: У кревету, спавали смо. А Он ће им рећи: То вам је неоправдано.
Можда ово поређење делује мало смешно, али је истинито и ја га намерно користим да вам сликовито објасним како то изгледа.

Нама треба Христос, његово Јеванђеље, треба нам да знамо ко смо и шта смо и куда треба да идемо и да се тог пута држимо. Можда ћемо понекад поклекнути и пасти али ћемо устати. Бити Христов значи бити борац – борити се са грехом. Предати се греху значи – предати се паклу огњеном. Предност оних који су у Цркви јеста та што се непрестано опомињу кроз реч Јеванђеља и што их Христос, на само Њему познат начин својом благодаћу чува и води у живот вечни. Њему нека је слава и хвала у векове векова – Амин!
________________
јереј Средоје Андрић
1. нов. 2015.


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике