Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Недеља о Блудном сину - 2015.

У име Оцаи Сина и Светога Духа!
Данас Света Црква ову припремну недељу пред почетак поста назива недељом Блудног сина. Добила је назив по Јеванђелској причи у којој син напушта оца и одлази у земљу далеку. Та земља далека вероватно и није била географски много далека, није у географском, али јесте у духовном смислу далека. Многи од вас имају родбину у иностранству, па кад сте са њима у љубави и не изгледа вам да су далеко. Други опет имају комшију, кућа до куће, али им тај комшија далеко - у другој галаксији...! - јер се не могу са њим - посвађани су и мрзе се. Тако да ниједна географска даљина не може се мерити ни упоређивати са даљином у коју човек може отићи или боље рећи упасти кад се удаљи од Бога! Знате и сами да кад се удаљите од Бога онда вам је све далеко, само вам је грех близу. Чим се човек удаљи од Бога он постаје несигуран и нестабилан па му и најмањи поветарци бивају као јаки ветрови који га носе и ломе. Тако је било и са сином у Јеванђељу који је напустио оца и живећи раскалашно изгубио сво своје имање и очево наслеђе.

Ова прича пуна је наде, пуна је љубави и све вас који мислите да сте у животу начинили неки грех за који мислите да нема опроштаја – ова прича опомиње да грешите! Не падајте никад у очајање – молите се и вјерујте и биће вам опроштено. Постоје неки који мисле да су толико грешни да им никакав одлазак у Цркву не вреди, па кад им не вреди онда и не иду. Једноставно пусте живот као колица низа страну, препусте се стихији овоземаљског живота који нема милости и потону до дна. Али да и из дна има повратка – управо сведочи данашње Јеванђеље. Зато никад не одустајте од Христа – јер и највећи грешници који су пројавили вјеру и наду у Христа били су излечени и спашени. Ми људи често пута једни друге дотучемо да тако кажем са песимизмом и умјесто да поједине људе охрабримо ми их сасијечемо са критикама и осудама, да се они толико препадну да не смију да пређу преко прага црквених врата – што никако није у реду и одговараћемо за те тешке и строге ријечи са којима смо неке препали. А Јеванђеље Христово јесте блага и радосна вијест и врата Цркве отворена су за све који су истински жељни покајања и Царства Божијег, јер Црква Христова не постоји само због праведника, него првенствено због грешника, (а сви смо такви мање или више), по речима Христовим: „Нисам дошао да зовем праведнике – него грешнике на покајање“.

Колико се наш небески Отац радује сваком заблуделом сину који му се врати из далеке земље греха у наручје под кров Његов, евидентно је из ове приче. Отац је у част сина који му се вратио заклао теле угојено и припремио гозбу, јер син његов „мртав беше и оживе и изгубљен беше и нађе се“! Дакле, код Оца небеског ниједна врата која ми покајањем желимо да отворимо – неће бити затворена, јер Бог је љубав неизмерна - Љубав је Његово друго име. И кад се на једном месту у Јеванђељу каже: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ – највише се мисли да будемо савршени у љубави, јер љубав покрива све наше недостатке, љубав прашта, љубав воли, љубав се не горди, љубав ће рећи и брату али и Богу: Опрости ми – згрешио сам! Кад дакле, Бог нама свакодневно прашта наше грехе и милује нас, како човек онда може и смије да буде строжији судија од Бога? – а то се често дешава овде на земљи. Човек човеку неће да опрости ни неку ситницу, запне и задре за њу и не попушта, спреман је да се свађа, вређа и псује, чак и убије и има их који кажу: До гроба му нећу опростити! Е ту нема љубави, ту нема слоге, ту нема напретка, ту нема вечног живота. Ми морамо размиљати о томе да се и грех као и разне тјелесне болести наслеђују и преносе на потомство. Мислимо на Бога и мислићемо на своју дјецу. Кад Бог може да опрости – ко смо онда ми да не праштамо!? Кад је Отац опростио сину или кад је Господ опростио нама – опростимо и праштајмо и ми, јер како будемо праштали тако ће нам се праштати, и каквом мјером будемо мјерили, онаквом ће нам се мјерити – као што се и молимо свакодневно у молитви „Оче наш“ и кажемо: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“.

Нека би данашње Јеванђеље и поука његова била свима на корист и духовну радост, да никада не клонемо духом нити вјером, него да се увјек уздамо у Господа који нас увијек наново избавља и спашава и снагу нам даје. Њему нека је увек слава и хвала у векове – Амин!

Јереј Средоје Андрић – 8. фебруар 2015.


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике