Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Недеља двадесет шеста по Духовима О саборности у Свету недељу, о значају и потреби саборности

Недеља двадесет шеста по Духовима
О саборности у Свету недељу, о значају и потреби саборности


У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас је Света Недеља – прва у овом Божићном посту. Зато бих искористио овај дан кад је и доста наших најмлађих - на којима свет остаје овде присутно, да кажем неколико речи о великој потреби да се недељом окупљамо око своје Цркве и Господа Исуса Христа који је началник њен. Много се говори о Празницима Светих и ми то увек чинимо, али се о Светој Недељи не говори много, вероватно из разлога што тај свети дан имамо сваке седмице. Човек је по природи такав да оно што му је увек ту и што му је близу замени нечим другим и даљим. Склони смо да потцењујемо овај Празник, јер тобоже наспрам недеље постоје многи већи празници па некако темпирамо време да одемо тада а не недељом у свети храм – јер недеља нажалост многима дође као и сваки други дан у седмици! А није тако и не смије бити тако, јер недеља је празник васкрсења Христовог и васкрсења нашег – то је дан заједнице и радости – одмор од овоземаљских брига и прибегавање вечним и непролазним вредностима.

Свакога дана сви се растрчемо на све стране, онај оним послом, онај оним, ђаци у школу, радници на посао, све је трка и нека журба, па још и недељу неки претварају у такав дан, а Христос нас управо позива да мало застанемо, да одморимо, да се недељом светом прво око Њега окупимо у светом храму, да му се помолимо за нас саме и наше ближње и благодаримо му, не да би и ту пројављивали свој егоизам, него да се истински сједињујемо са Њим и са свима православнима окупљеним око Њега - показујући тиме раскошну ширину своје љубави. Да оставимо размирице и нетрпељивост пред свештеником исповедајући му свако своју муку духа - како би без тих греховних ланаца раширили руке и душу да се у њу може сместити сав свет који волимо а да тога нисмо ни свесни. Зар не мислите да су нас баш та свакодневна трка и журба удаљили једне од других удаљивши нас прво од Христа? Постали смо разједињени и као појединци и као народ јер смо изгубили једини прави ослонац уједињења, а то је Господ Исус Христос и Света Црква Његова и Света Литургија недељом. А кад се неко разједини онда постаје лак плен. То је тако и у духовном али и у овоземаљском реалном времену. Можда неки не схватају широки појам шта значи реч „заједница“ и шта значи реч „саборност“?

Саборност – заједница јесте основна одлика Свете Цркве. Кад читамо на свакој литургији Символ вере, онда говоримо: „у једну, свету, саборну и апостолску цркву“. Црква је дакле сабор, не оних који се мрзе, неподносе и вређају, него оних који се у духу Јеванђеља поштују и воле и који се труде да се у таквим врлинама усавршавају. То је заједница војника на чијем је челу војсковођа Христос.

Он предводи ту заједницу и она је непобедива, не из разлога јер је заједница, него из разлога што је Христос који је предводи непобедив. Има доста заједница које пукну и распадну се, сви смо томе сведоци, ал заједница коју нико није сломио јесте заједница Христова, тј. Црква Његова. Кад су тек почели да прогоне Хришћане, један мудри јевреј Гамалило је рекао својим сународницима за Христа и хришћанство: „јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) Те речи су и данас на свом месту и остаће тако у векове. Многи су Цркву гонили, од римских царева до савремених белосветских окупатора… Сви су били и прошли а Црква је остала јер је она сазидана на камену који Господ Исус Христос.
Све ово је речено како би сви били истински сједињени и истинска браћа и сестре у Христу и у крилу своје Цркве а не подељени и посвађани. „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ – говори Господ у свом Јеванђељу. Неки ће рећи да од нас Христос данас много тражи! Не тражи Он много – него смо се ми толико удаљили од Њега и једни од других да нам и помисао повратка на истински Његов колосек и пут делује застрашујући и неостварљив. Свако од нас треба да схвати колики је међусобни, а посебно колективни значај оваквог „саборног“ схватања и размишљања и његове примене, јер на њему почива јединство нашег народа, из кога опет извире јака и стабилна држава.

И ово још да додам на овај дан када ће многи примити Свете Тајне, тј. причестити се…Немојмо мислити да ћемо се само сопственим трудом, напором, постом и молитвом удостојити благодати Божије. Потребно је да то искрено желимо и тражимо и Бог ће нам дати. „Јер ко тражи – даће му се и ко куца – отвориће му се“ – записано је у Светом Писму. Господ Бог који познаје срца свих нас – надоместиће све наше недостатке ако покажемо искрену љубав према Њему и својим ближњим. Чак и онда када се не потрудимо довољно да очистимо и припремимо своје срце за примање Светих тајни, али то искрено у дубини душе желимо, Он ће попунити све наше празнине и уселити се у срце и цело наше биће. Тако Бог кроз љубав чини чуда и претвара нас, не у оно што смо очекивали за свој уложени труд, него и више од тога нас награђује својим благодатима… и знам, многи су то потврдили, да се после свете Литургије и причешћа враћају своме дому са пјесмом – јер је Господ узео наш терет и преузео наше бреме. Зато треба да смо редовни у Цркви, редовно на Светој Литургији, да не заостајемо у духовном напретку, као што и од ђака очекујемо сви да су редовни на школској настави – тако и ми да смо редовно недељом у светом храму, где ћемо сви заједно „једним срцем и једним устима“ певати и прослављати Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа у све векове – Амин!


јереј Средоје Андрић


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике