Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Недеља Друга по духовима - позивање Апостола

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данашњи одломак из Св. Јеванђеља говори о позиву Апостола на службу апостолску како би били мисионари речи Христове и проповедници Царства небеског. Оно што нисмо сада прочитали а што се налази испред овог читања у Матејевом Јеванђељу, говори о томе да је Христос чувши да је Свети Јован Крститељ ухваћен, дошао на обалу Галилејског језера и да је ту проповедао о Царству Божијем. Ту је позвао своје ученике и уместо ловцима риба, учинио их ловцима људи.

Галилеја и галилејци су народ који јевреји сматрају непросвећеним, духовно слепим, истичићи на тај начин свој високи положај. А Христос ето, управо долази у Галилеју и баш из те непросвећене Галилеје узима своје ученике учинивши их светилницима своје вере и целог света. То показује да се Христос у свом одабиру ученика није руководио „звањем и имањем“ него простим и чистим срцем – вером и искреношћу. Ми данас често сматрамо да нам нешто припада по аутоматизму, по наслеђу – као што су јевреји сматрали за себе, али Христос показује да се „децом Божијом и Његовим ученицима“ могу назвати само они који то слободно желе и истински воле. Код Христа, дакле, нема привилегија које се могу добити незалужено. Гордост и охолост јеврејског народа Христос није ни мало волео! Више је волео безазлене, искрене и покајане грешнике и царинике, него надмене првосвештенике и старешине који су себе сматрали мудрацима. Христос рекао: „Хвалим те Оче, Господе неба и земље што си ово сакрио од мудрих и разборитих а открио си безазленима“ (Лк. 10. 21). Зато је Христос често узимао оно што је пред светом презрено и одбачено, како би показао да место у Царству небеском подједнако чека свакога који се искрено покаје, без обзира на расу, сталеж и националну припадност. Ми смо склони да одбацујемо и оштро судимо другима, али Господ свима правично суди са љубављу.

Оно што је лудо пред светом изабра Бог да посрами мудре – каже се у Св. Писму! Тако ученици Христови нису били, како би данас рекли доктори наука и академици, него прости и безазлени рибари који су истински кренули за Христом.

Оно што је битно знати, ако желимо да схватимо величину апостолског пристанка да буду Христови ученици јесте чињеница да они, у тренутку када их позива – Христа још увек нису знали. Јер се овај призив збива пре чуда и проповеди, пре претварања воде у вино, пре Лазаревог васкрсења, пре Преображења… Они дакле нису имали, ни времена, ни могућности да се баве логичким претпоставкама и размишљањем да ли да прихвате позив или не. Зато њихов пристанак на Апостолство није плод ума који често спекулише и вага, него плод искрене жеље, вере и љубави.

А то је оно што управо недостаје данашњем човеку. Ми смо склони да свуда тражимо рачуницу, да вагамо где добијамо а где губимо, а то убија осећање за саможртвовање за добробит другог. Шта би било да су Апостоли рекли Христу: па не можемо оставити старе родитеље, цело имање и богатство – због тебе? Они су дакле поднели жртву, не само тако што су све напустили због Христа, него су и своје животе мученички положили за Христа. Христос је разапет на крст за добробит свих људи овога света… А како му тај свет данас враћа? Христос се дакле као и Апостоли не руководи рачуницом – него неизмерном љубављу. Захваљујући Апостолима и њиховој жртви у светлости Христовог Јеванђеља данас живи читав свет. Тако прости рибари не тражећи славу земаљску опет се прославише и на небу и на земљи.

Призивање да будемо Христови ученици и данас се збива као и некад. Христос је позвао апостоле, апостоли су позвали народ, родитељи данас позивају своју децу, крстивши их док су мала у име Христово. Комшија зове комшију да оду заједно на свету Литургију, на исповест и причешће… Тако смо дакле сви укључени и позвани да будемо проповедници и мисионари Христове вере. Свештеници свакако највише, али и сви ви позвани сте на ширење хришћанске љубави и Христове речи, јер се само ширењем добра може сузбити ширење зла.

Нека би пример Апостола, њихова искрена вера, љубав и жеља, а не рачуница, и нас ка Христу и ближњем брату водила увек – Господу се помолимо! Њему нека је увек слава и хвала у векове – Амин!



Јереј Средоје Андрић


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике